Nikada nisam igrao u predstavi. A oduvek sam želeo. Sećam se da sam kao dečak sanjao da budem glavni junak na pozornici. Samo što se to nikada nije ostvarilo. Ne mogu reći da mi je nedostajalo upornosti. Dok sam bio đak, odlazio sam na svaku probu, ali nikada nisam prošao u uži izbor. Danima bih se pripremao pred ogledalom, međutim nikada nisam zablistao pred publikom. Sprečavale su me prevelika želja i nervoza. Odmalena mi je to bio san. Kažu da su neki snovi vredni života a da je neke bolje ostaviti neostvarene...
Anđelika je bila moja drugarica iz klupe. Delili smo isti san. Njoj nije bila toliko važna uloga u predstavi koliko to da bude deo glumačke ekipe. Zajedno smo odlazili u pozorište i divili se glumačkoj slobodi i neposrednosti. Tradicija odlaska u pozorište svake subote održala se do starih dana. Jedanput, dok smo stajali u predvorju i čekali da počne predstava, prišao nam je jedan starac i obratio mi se.
― Neverovatno me podsećate na jednog glumca odavde. Ne bih mogao da se setim vašeg imena. Sa kim imam čast? ― upitao je.
― O, gospodine, žao mi je što ću vas razočarati, sreli ste samo običnog gledaoca.
― Nemojte tako. Nijedan ljubitelj pozorišta nije običan ― rekao je naglasivši poslednju reč. ― Dakle, nikada se niste oprobali u glumi? A da li biste voleli?
― Ah, veoma. Anđelika i ja smo to oduvek želeli ― rekao sam pogledavši je.
― O, kako nekulturno od mene. Nisam se ni upoznao sa gospođom.
Starac joj je pružio ruku i prestavivši se kao vremenski reditelj, izvadio je malenu čigru iz džepa. Približio nam se i pogledao nas tajanstveno.
― Mogu da vas vratim u mladost. Voleo bih da vas vidim na pozornici. Ako imate dara, dodeliću vam ulogu u svojoj novoj predstavi. Potrebni su nam mladi, nadareni ljudi. Posle odigrane predstave, život će nam biti potpuno isti, samo sa ostvarenim snom.
Pogledali smo se iznenađeno.
― Kako je to moguće? Mislim... To putovanje kroz vreme? ― upitala je Anđelika.
― Zar mislite da su svi ovi ljudi oko vas iz ovog vremena? Ne budite smešni. ― rekao je široko se osmehnuvši.
U glavama nam je bio metež, baš kao i oko nas. Pristali smo jer nismo imali šta da izgubimo.
 |
Foto: Greg Ruth, Sandman Comission, Pinterest
Provodili smo dane na pozornici, uživajući u svakom trenutku. Lica su nam bila podmlađena, bili smo odrasli, ali sa onom istom željom u srcu kao nekada. Bio sam glavni junak, a Anđelika je bila moja kćerka. Ipak, kako se predstava približavala, na svakoj probi sam sve više razmišljao o premijeri i nisam se dovoljno posvećivao ulozi. Kroz nekoliko dana, vremenski reditelj me je pozvao da popričamo. Primetio je moju rasejanost. Došlo je vreme da se predstava izvede, a to je podrazumevalo vraćanje u sadašnjost.
Na dan premijere, nisam mogao da se smirim. Užasavala me je pomisao da će nešto krenuti naopako. Vremenski reditelj mi je ponudio da odem u budućnost i pogledam kako će izgledati predstava. Zažmurio sam i našao se iza scene. Video sam celu glumačku ekipu. Video sam Anđeliku nervoznu, ali ipak na visini zadatka. Ugledao sam sebe kako izlazim na scenu. Nešto je ipak krenulo kako ne treba. Krv. Metak koji je trebalo da bude lažni, bio je pravi. Svi su se uzrujali i dozivali u pomoć. Uplašio sam se i zažmurio. Vrativši se u sadašnjost, ispričao sam vremenskom reditelju šta se dogodilo. Rekao mi je da postoje dve mogućnosti. Jedna je da ipak odigram predstavu i umrem, a druga da je ne odigram i, naravno, ostanem živ. Pitao sam ga da li bih mogao da izbegnem metak na sceni.
― Tvoja sudbina nije da budeš glumac, ali izbor jeste tvoj. Kako sudbina ipak nije predvidela ovakav kraj, a ti si krenuo za svojim snom, nudim ti priliku da izabereš. Nekakav izbor uvek postoji. Na nama je da budemo dovoljno mudri ili dovoljo ludi da izaberemo ono što je najbolje za nas.
Kažu da su neki snovi vredni života. Neke je bolje ostaviti neostvarene.
MV.
Foto: Neil Gaiman's Sandman, Pinterest
