Sećanja

Ležali smo na pesku. Prstom mi je pokazivao trag aviona na nebu. Zažmurila sam i uz osmeh zamislila želju. Poljubio mi je, a zatim iznenada ustao, uzeo me za ruku i poveo ka vodi. Prvo sam se opirala, počela da vrištim, a zatim sam se prepustila snažnom zagrljaju. Podigao me je i poneo ka vodi. Bila sam opčinjena, jer se uprkos strahu koji imam prema vodi, više nisam plašila. On je bio tu. Obožavao je plivanje i ubeđivao me je da se ne plašim vode. - To je najbolji način za opuštanje i uživanje - govorio je.

- Znate, veoma je teško zaboraviti nešto što vas je na poseban način dirnulo. Možemo zaboraviti ljude i imena, ali ne i osećanja koja su u nama izazvali. Možemo bežati, ali ne i pobeći od sebe.

- U pravu ste. Nije lako nositi se sa prošlošću, naročito ako je ružna. Ako je lepa, međutim, čovek je sklon čestom vraćanju i na taj način ne živi u sadašnjem trenutku. A to je velika nevolja, složićete se.

- Upravo sam iz tog razloga došla da potražim pomoć. Vi ćete mi pomoći, zar ne? Mogu da vam prodam uspomenu na jednu, za mene veoma dragocenu ljubav iz mladosti, a na taj način bih se oslobodila patnje...

- Tako je. Ja sam prava osoba za vas. Oprostićete mi, međutim, na ovom možda neprimerenom pitanju, ali zar ste spremni da prodate tako vredno sećanje?

- Znala sam da će vam izgledati čudno moja ponuda. Ni meni nije lako da se odreknem tog dela sebe,  ali shvatila sam da je to jedini način da krenem dalje. Svaki moj dan ispunjen je trenucima iz prošlosti. Život mi prolazi dok sam zaokupljena sećanjima.

- Jasno, vaša priča izgleda mi primamljivo. No, moram da vas upozorim na jedan problem. Dok ste pričali, na licu sam vam video bol i istinsku ljubav. Nevolja leži u tome što su ta sećanja deo vaše sadašnjosti i stoga...

- Stoga, šta? - upitala sam nestrpljivo meškoljeći se u fotelji.

- Vaše sećanje na veliku ljubav koja je i dalje deo vašeg života, takoreći je i temelj  vašeg postojanja. Ne mogu pouzdano da tvrdim, jer nam se još uvek nije desilo, ali u pravilniku o prodavanju sećanja postoji mogućnost nestajanja prodavca. Ono se može ispoljiti na različite načine. Možete osetiti očaj, zapasti u potištenost, čak možete poželeti da dignete ruku na sebe...

- Ali kako ću biti svesna činjenice da sam zaboravila nešto tako bitno?

- Oh, nećete biti. Samo nećete imati čega značajnog da se setite, a ako nečim ne ispunite slobodno vreme, nećete videti smisao života. Moram da vas upozorim i  da možete sresti tog momka, a ako do toga dođe, nećete moći da ga prepoznate... On može pomisliti...

- Ne zanima me šta može pomisliti - odbrusila sam srdito. - Donela sam odluku i tako mora biti. Ne plašim se mogućih posledica, jer mi samo ovako može biti bolje. Samo ovako - ponovila sam, verujući u sopstvene reči. - Nemam šta da izgubim. Nas dvoje smo odavno izgubili jedno drugo, iako smo bili spremni na sve da ostanemo zajedno. Tek pošto izgubimo sve, postajemo spremni na sve - odgovorila sam setno i pokušavala da ne zaplačem.

- Ako je tako, nemam više šta da dodam. Samo ću vas zamoliti da se u narednih nekoliko sekundi prisetite svega što želite da nestane iz vašeg pamćenja. Potrudite se da baš ništa ne izostavite, kako se ne biste kasnije mučili pojedinostima čiji izvor nećete poznavati...

Zažmurila sam i čvrsto sklopila dlanove. Imala sam utisak da se deo mene odvaja i odlazi u nepovrat. Tešila sam se mišlju da može biti bolje, a ako ne bude, neću to znati.

Izašla sam iz agencije sećanja i pošla u šetnju obližnjim kejom. Osećala sam spokoj, misli su mi bile sređenije, ali hvatala me je drhtavica. Osećala sam takav mir da me je to plašilo. Nisam mogla  da se oduprem intuiciji. Dok sam prolazila pored kioska, pogled mi je zastao na jednim dnevnim novinama. Krupno ispisana slova zauzimala su pola naslovne strane. "Nađeno beživotno telo mladića u reci".

Zašto sam baš to ugledala i zašto razmišljam ko bi to mogao biti?
Nisam prepoznala lik, ali mi je svejedno izazvao nemir.
Osetila sam vrtoglavicu i najednom potpuni mrak.

Sakupljačica

Cigarete, upaljač, rukavice, ogledalce, novčanik, malo šminke. Uobičajene ženske sitnice, zajedno sa onim neobičnim, nalazile su mi se u tašni. Jedna od verovatno najneočekivanijih jeste džepni nož, koji sam već neko vreme obavezno nosila u torbi kuda god da krenem. Ima raznih ljudi. Treba biti spreman na sve.

Preturajući po tašni, zaustavila sam se na paklici sa cigaretama. Iznenadna želja sasvim me je obuzela. Osetila sam neprijatnost u stomaku i počela sam da se tresem. Vratila sam je natrag u torbu i udahnula duboko podsetivši se da sam prestala da pušim. To je bila obaveza koje sam kao buduća majka morala da se pridržavam. Osećala sam žmarce po telu i bila sam prinuđena da uradim nešto što sam upražnjavala od dana kada sam saznala da sam trudna. Uputila sam se ka obližnjoj samoposluzi. Nisam uzela korpu jer sam svakodnevno dolazila samo da bih kupila cigarete. Prodavačica me je zapamtila i kada me je ugledala, jednolično je izgovorila: - Laki strajk. Klimnula sam glavom dok sam vadila novac. Uzbuđenje zbog nove kupljene paklice je raslo. Imala sam utisak da su ljudi oko mene to mogli da osete, dok sam stežući paklicu u dlanu zadovoljno izlazila iz sampousluge. 

Običaj kupovine cigareta ponavljao se iz dana u dan. Imala sam određeno vreme kada sam svraćala u samoposlugu i niko nije mogao da mi umanji milinu dok sam zadovoljna odlazila. Kod kuće sam pune paklice odlagala na jednu policu. Broj neotvorenih kutija je rastao. Uživala sam gledajući čitavu riznicu duvana koji mi je bio zabranjen. Nisam smela da pušim, ali mogla sam da gledam cigarete i to mi je godilo. Niko nije znao za moju neobičnu sklonost osim supruga, ali ni on nije slutio sa koliko strasti sam to radila, kao ni da sam to radila svakodnevno. Nije mario za moj hobi jer nikako nisam narušavala svoje zdravlje, kao ni zdravlje deteta. Dešavalo mi se čak da provedem sate na krevetu, posmatrajući mnoštvo paklica na polici.

Udahnula sam duboko, pa ispustila vazduh zamišljajući da je duvanski dim. Spokojstvo mi se širilo telom jer sam delimično zadovoljila svoju želju za duvanom.

Jednog dana, dok sam kupovala cigarete, prodavačica je, pružajući mi paklicu i gledajući mi u stomak, rekla: - Danas svaka neodgovorna žena može da bude majka. 

Uputila sam joj ljutit pogled, iznenađena komentarom. Odbrusila sam joj da nisam tražila njeno mišljenje i da ga ubuduće čuva za sebe. Zatim sam ljutito spustila novac i izašla. Ubrzo sam se smirila jer me je tešila pomisao da ću nakon posla moći da slažem svoje paklice uz neku umirujuću muziku.

Sledećeg dana izašla sam ranije sa posla jer sam se osećala loše. Razmišljala sam kako je možda vreme da prestanem da radim, ali ko će onda da zarađuje novac za moju kolekciju? Nisam mogla da se oslonim na supruga, jer bi mu sigurno bila ludost da mi ispunjava ovakav hir baš svaki dan, a ja sam naprosto morala imati nove paklice na polici.

FOTO: Becky Cloonan

U blizini samoposluge, posegla sam za novčanikom da proverim koliko mi je novca ostalo kada sam začula kašalj. Okrenula sam se i ugledala prodavačicu kako stoji u uglu i puši. Dok sam vadila novčanik iz tašne, ispale su mi cigarete. Ona se sagnula i podigavši paklicu pitala: - A kako bi bilo da za promenu postanete osećajni i prestanete da pušite? Obuzeo me je bes zbog ove drske opaske i postalo je u gore u trenutku kada sam osetila miris njene cigarete. Glasno sam joj zatražila da mi ih vrati, ali kako je odbila, brzo sam izvukla nož iz tašne i bez premišljanja je ubola. Ispustila je cigarete i prestravljeno krenula da zapomaže. Zgrabila sam paklicu i unezvereno se okrenula da vidim da li je neko primetio šta se dogodilo. Više nisam bila sigurna da li je bilo nekog, samo sam osetila jak bol u stomaku i pala na pločnik.

Probudila sam se u bolničkoj postelj. Ruke i noge su mi bile vezane. Osećala sam bol, ali i veliku prazninu. Nisam znala da li sam izgubila bebu. Ugledala sam izbezumljenog supruga koji me je pitao zašto sam to uradila. Nisam mogla da se setim da li sam zaista ubola tu ženu ili sam samo to silno želela. Rekao mi je da je prodavačica povređena, ali živa. Dete sam izgubila. Suprug me je nazvao čudovištem dok je napuštao sobu. Ništa mi to nije značilo. U glavi mi se pojavila slika police sa duvanom. Obuzela me je jeza. Stisnula sam pesnice i poželela da zapalim cigaretu. Sada sam to mogla bez ikakvih posledica. Ruke su mi, ipak, bile vezane. Kada izađem, moći ću da živim onako kako želim.

Pušenje ubija. Duvanski dim šteti ljudima u vašoj okolini. Meni ne.

Hronomocija

Nikada nisam igrao u predstavi. A oduvek sam želeo. Sećam se da sam kao dečak sanjao da budem glavni junak na pozornici. Samo što se to nikada nije ostvarilo. Ne mogu reći da mi je nedostajalo upornosti. Dok sam bio đak, odlazio sam na svaku probu, ali nikada nisam prošao u uži izbor. Danima bih se pripremao pred ogledalom, međutim nikada nisam zablistao pred publikom. Sprečavale su me prevelika želja i nervoza. Odmalena mi je to bio san. Kažu da su neki snovi vredni života a da je neke bolje ostaviti neostvarene...

Anđelika je bila moja drugarica iz klupe. Delili smo isti san. Njoj nije bila toliko važna uloga u predstavi koliko to da bude deo glumačke ekipe. Zajedno smo odlazili u pozorište i divili se glumačkoj slobodi i neposrednosti. Tradicija odlaska u pozorište svake subote održala se do starih dana. Jedanput, dok smo stajali u predvorju i čekali da počne predstava, prišao nam je jedan starac i obratio mi se.

― Neverovatno me podsećate na jednog glumca odavde. Ne bih mogao da se setim vašeg imena. Sa kim imam čast? ― upitao je.

― O, gospodine, žao mi je što ću vas razočarati, sreli ste samo običnog gledaoca.

― Nemojte tako. Nijedan ljubitelj pozorišta nije običan ― rekao je naglasivši poslednju reč. ― Dakle, nikada se niste oprobali u glumi? A da li biste voleli?

― Ah, veoma. Anđelika i ja smo to oduvek želeli ― rekao sam pogledavši je.

― O, kako nekulturno od mene. Nisam se ni upoznao sa gospođom.

Starac joj je pružio ruku i prestavivši se kao vremenski reditelj, izvadio je malenu čigru iz džepa. Približio nam se i pogledao nas tajanstveno.

― Mogu da vas vratim u mladost. Voleo bih da vas vidim na pozornici. Ako imate dara, dodeliću vam ulogu u svojoj novoj predstavi. Potrebni su nam mladi, nadareni ljudi. Posle odigrane predstave, život će nam biti potpuno isti, samo sa ostvarenim snom.

Pogledali smo se iznenađeno.

― Kako je to moguće? Mislim... To putovanje kroz vreme? ― upitala je Anđelika.

― Zar mislite da su svi ovi ljudi oko vas iz ovog vremena? Ne budite smešni. ― rekao je široko se osmehnuvši.

U glavama nam je bio metež, baš kao i oko nas. Pristali smo jer nismo imali šta da izgubimo.

Foto: Greg Ruth, Sandman Comission, Pinterest

Provodili smo dane na pozornici, uživajući u svakom trenutku. Lica su nam bila podmlađena, bili smo odrasli, ali sa onom istom željom u srcu kao nekada. Bio sam glavni junak, a Anđelika je bila moja kćerka. Ipak, kako se predstava približavala, na svakoj probi sam sve više razmišljao o premijeri i nisam se dovoljno posvećivao ulozi. Kroz nekoliko dana, vremenski reditelj me je pozvao da popričamo. Primetio je moju rasejanost. Došlo je vreme da se predstava izvede, a to je podrazumevalo vraćanje u sadašnjost.

Na dan premijere, nisam mogao da se smirim. Užasavala me je pomisao da će nešto krenuti naopako. Vremenski reditelj mi je ponudio da odem u budućnost i pogledam kako će izgledati predstava. Zažmurio sam i našao se iza scene. Video sam celu glumačku ekipu. Video sam Anđeliku nervoznu, ali ipak na visini zadatka. Ugledao sam sebe kako izlazim na scenu. Nešto je ipak krenulo kako ne treba. Krv. Metak koji je trebalo da bude lažni, bio je pravi. Svi su se uzrujali i dozivali u pomoć. Uplašio sam se i zažmurio. Vrativši se u sadašnjost, ispričao sam vremenskom reditelju šta se dogodilo. Rekao mi je da postoje dve mogućnosti. Jedna je da ipak odigram predstavu i umrem, a druga da je ne odigram i, naravno, ostanem živ. Pitao sam ga da li bih mogao da izbegnem metak na sceni.

― Tvoja sudbina nije da budeš glumac, ali izbor jeste tvoj. Kako sudbina ipak nije predvidela ovakav kraj, a ti si krenuo za svojim snom, nudim ti priliku da izabereš. Nekakav izbor uvek postoji. Na nama je da budemo dovoljno mudri ili dovoljo ludi da izaberemo ono što je najbolje za nas.

Kažu da su neki snovi vredni života. Neke je bolje ostaviti neostvarene.

MV.

Foto: Neil Gaiman's Sandman, Pinterest