 |
| Calvin & Hobbes, Google Images |
U početku beše mrak.
Pravi mrak.
Strašan mrak.
Volela bih da mogu da vam izurlam njegovo ime. Da vidite koliko je strašno bilo. Ili možda naslikam. Ne znam šta bi ga više dočaralo. Imam želju da pišem, da pričam, ali nemam dovoljno reči ni sinonima da opišem to beznađe. Ali probaću, obećavam.
Elem, da ne dužim, rekosmo mrak.
U njemu se nije naziralo svetlo. Znala sam da postoji, ali do mene nije dopiralo. Bilo je hladno i usamljeno. Bilo je vlažno i ljigavo. Rekli su da se stručno zove depresija, ali kome ona pa još treba, pa je došlo do poricanja.
Alo, Marija, nisi psiholog, ovo je trebalo da bude poetski tekst.
Dobro, dobro. Uglavnom, bilo je gadno. Španci imaju tu jednu dobru reč da opišu, kaže angustia. Potražite značenje, oduševićete se. Neću baš sve da vam otkrivam.
I tako vam kažem. Beše gadno. Na početku.
Međutim, kako je priča odmicala, tako se lakše disalo. Tako je bivalo više četinara, zelenila, toplih čajeva i pufnastih čarapa. TOPLIH REČI I JAKIH ZAGRLJAJA, pa se prelazilo u stanje euforije.
Eheeej, koči! Ni to nije zdravo! Kaže ovaj dečkić sa slike da mu nije dovoljna sreća, hoće mladić euforiju. Ali od nje se ne živi, od nje se poludi.
To umereno stanje ja nazivam srećom. Šta je sreća za vas?
Sreća za mene je prva jutarnja kafa i čist papir za moje misli. Sada više volim i cenim jutra. Zatim, duga šetnja. Pored reke ili pored bilo čega, samo koraci, samo pokret. Miris čiste posteljine, poljskog cveća, zraka sunca i dečije igre.
Sve to u zagrljaju ljudi koje volim.
To je sreća i to je svetlo.
Na kraju bi svetlo.
Daću sve od sebe da tako ostane.
:)
